Da se nikada ne zaboravi
...Trevor Hicks je posmatrao kako njegovu 15-godišnju cerku podizu i nose iznad glava gomile. Posmatrao je, uz osecaje koji se sasvim sigurno recima ne mogu ni opisati, kako je spustaju na teren pored njene 19-godisnje sestre Sarah, koju je pokusavao oziveti. Njihova majka Jenni sedela je smrznuta na tribinama sa strahom u ocima kada su se nemili dogadjaji poceli odvijati. Gledala je i strahovala, ali nije ni bila svesna sta je ocekuje. Obe su devojke umrle....
Ovo je samo jedna od brojnih tuznih prica koje su nastale u
poslepodne 15. aprila 1989., koje je odnelo zivote 96 navijaca
Liverpoola, koji su krenuli dati podrsku svom timu u polufinalnoj
utakmici FA kupa protiv Nottingham Foresta i nikada se nisu vratili
kuci.
Dvadeset godina kasnije secanja na Hillsborough,
popriste najvece fudbalske katastrofe u istoriji Velikei Britanije, i dalje
izazivaju bolne emocije. Tugu zbog toliko izgubljenih mladih zivota.
Ljutnju zbog lose intervencije policije koja je dovela do velike
tragedije. Frustraciju zbog cinjenice da pravda nikada nije
zadovoljena. Ali i malo olaksanje zbog saznanja da je fudbalski svet
naucio lekciju i zabranio ulazak na tribine bez sedecih i numerisanih
mesta.
Tokom godina istraga o tragediji na Hillsboroughu je
bila ometana pokusajima laznih optuzbi i zataskavanja tragova. Porodice
su nakon velike tuge zbog gubitka svojih najmilijih prolazile kroz
godine horora znajuci da za njihovu tragediju niko nije odgovarao.
Trevor Hicks, covek sa pocetka price, koji je kasnije postao
predsednik Udruzenja za pomoć porodicama nastradalih na Hillsboroughu, i
njegova supruga Jenni rastali su se 15 meseci nakon tragedije. Do
danasnjeg dana traju pozivi na novu istragu i konacno kaznjavanje
krivaca.
Jedno je sigurno, a to je da je tragedija ujedinila
Liverpool i njegove navijace u tuzi. Udruzenje za pomoc porodicama
nastradalih uporno se bori za otkrivanje istine o onome sta se
dogodilo tog bolnog poslepodneva. Izrazi saucesca napisani na papiru, licne stvari poginulih i ocean cveca okruzili su Anfield nakon
tragedije, stvorivsi sliku koja se nikada nece zaboraviti.
Niko
vas ne moze nauciti kako da se nosite sa tragedijom. Sve se na kraju svodi
na oslanjanje na instinkte i urodjenu humanost. Nacin na koji se prema
tragediji odnosio tadasnji menadzer Liverpoola Kenny Dalglish mu je
zauvek zacementirao mesto u srcima navijaca tog kluba. More cvijeca
oko Anfielda nakon tragedije Dalglish je kasnije opisao kao najtuzniju
ali i najepsu sliku koju je video u zivotu. Plisane medvedice svoje
dece je vezao za kapiju na Anfieldu, obavio bezbroj poseta
ozledjenima u bolnicama, satima pricao mladim navijacima koji su
lezali u komi i davao utehu svima kojima je mogao. On i njegova
supruga Marina su bili na brojnim sahranama poginulih, posecivali su
po cetiri sahrane u jednom danu, a gotovo svaka je zavrsavala
emocionalnim izvodjenjem Liverpoolove himne "You'll never walk alone".
"Nikada,
nikada necu zaboraviti 15. april 1989. Ne mogu ni pomisliti na ime
Hillsborough, ne mogu ga izgovoriti a da se ne vrate tolike bolne
uspomene." napisao je Dalglish u svojoj autobiografiji.
Statistike
sa Hillsborougha su neumoljive. Ukupno 94 ljudi je poginulo na dan
tragedije, a jos 766 ih je ozledjeno, od cega je oko 300 zavrsilo na
bolnickom lecenju. Cetiri dana nakon tragedije broj preminulih se
povecao na 95, nakon sto je 14-godisnji Lee Nicol podlegao opovredama, a
konacna brojka se popela na 96 u martu 1993., kada je preminuo i Tony
Bland, koji je gotovo cetiri godine lezao u komi.
Na puno
nacina je tragedija na Hillsboroughu pokazala koliko jedan klub
poput Liverpoola znaci lokalnoj zajednici. Prvi instinkt nije bio da
nogomet vise nije vazan. Bio je da tim mora nastaviti svoj put u FA
kupu u cast poginulima.
Tako se i dogodilo. Osam nedelja
kasnije Liverpool je na Wembleyu pobedio Everton i
osvojio trofej FA kupa. Ian Rush je dao dva gola, a John
Aldridge jedan, iako tada kapiten Liverpoola a danas komentator BBC-a Alan
Hansen i sada ima nedoumice oko toga da li se finale uopste trebalo igrati.
U svojoj autobiografiji Hansen je napisao: " Nisam
siguran da li je bila prava odluka da Liverpool nastavi igrati te
sezone, iako je bilo jasno da veliki deo javnosti to zeli. Ipak, iako
je veliki deo ljudi podrzavao nastavak igranja, ja se sa tim nikada
nisam do kraja pomirio. Kada sam slavio na Wembleyu i na zabavi nakon
finala, nisam mogao a da ne osecam krivicu. I dalje je osecam. Je li
bilo u redu izgledati toliko srecan?"
Ipak, postoji
puno onih koji sebi moraju postaviti puno ozbiljnija pitanja. Izvestaj
istrazitelja Lorda Taylora je pokazao da je konzumacija alkohola i
prisustvo navijaca koji nisu imali ulaznice samo malim delom
doprinelo tragediji. Glavna krivica odnosi se na niz gresaka u
postupanju policije i redara na stadionu. Tragedija je samo cekala da
se dogodi u vreme kada se fudbal u Engleskoj tek oslobodio duge
vladavine huliganizma.
Fudbalski svet se promenio. Sada su stadioni
sigurniji i zbog HIllsborougha. To je cinjenica. Zbog toga se Engleska
moze kandidovati za svetsko prvenstvo 2018. znajuci da su njeni
stadioni medju najsigurnijima na svetu.
No, mala je to uteha
ozaloscenima koji ni 20 godina kasnije nisu zaboravili smrt svojih
najmilijih. Godisnjica ce u Liverpoolu biti obelezena sa dve minute sutnje i zvonom zvona za svakog od 96 poginulih.
Fudbalski svet ima obvezu cuvati secanje na ovu tragediju i osigurati da smrt 96 mladih ljudi nije bila uzaludna. ( EuroNogomet)